Psihoterapija je znanstvena profesija. ISTRAŽIVANJE U DOMENI PSIHOTERAPIJE može se smatrati kontinuiranim STRUKTURIRANIM, METODOLOŠKIM PROCESOM REFLEKSIJE NAD KLINIČKOM PRAKSOM, povezanima sa znanjem temeljenim na istraživanju funkcioniranja ljudskih bića.
ZNANSTVENA UTEMELJENOST znači da teorija ima znanstvenu osnovu, da postoje opisi slučaja, kvalitativna istraživanja, empirijski procesi i istraživanja rezultata te kombinacije kvalitativnog i empirijskog istraživanja.
Koncept medicine zasnovane na dokazima (EbM) koja je prvotno razvijena u svrhu testiranja ljekarni, opisuje i originalno sadrži sve ove vrste istraživanja. Ako koncept sadrži sve kategorije dizajna istraživanja, to je koristan koncept. Nažalost, neki stručnjaci u području istraživanja iz određenih zemalja imaju tendenciju sagledavati samo randomizirane kontrolirane pokuse (RCT) kao „zlatni standard“ u sklopu medicine zasnovane na dokazima. Ovo je vrlo kontroverzna tema u znanstvenoj zajednici. Neki istraživači smatraju to zlouporabom koncepta medicine zasnovane na dokazima[1] te apsolutno neprikladnim za psihoterapijsko istraživanje.
Široki spektar istraživanja provedenih u posljednjih nekoliko dekada iznjedrio je dokaze koji PODUPIRU EFIKASNOST PSIHOTERAPIJE kao takve.[2] Doduše, postoje mnoga neodgovorena pitanja, poput „KAKO PSIHOTERAPIJA FUNKCIONIRA?“, „Koji su to mehanizmi promjene?“, „Koje su to temeljne i specifične kompetencije terapeuta koje rezultiraju uspješnim terapijama?“, što obvezuje sve psihoterapijske modalitete da nastave s istraživanjem.
Na takva se pitanja može odgovoriti samo ako se u sklopu dizajna istraživanja koriste i kvalitativne i kvantitativne metode te ako se dinamika i proces relacije između terapeuta i klijenta pravilno promatra. Ovo se ne može postići jednostavnim randomiziranim kontroliranim pokusima.
Za JAVNO ZDRAVSTVO važno je imati istraživanja s visokom razinom eksterne valjanosti, što podrazumijeva rezultate koji su dobiveni u sklopu svakodnevne prakse (ovo se naziva naturalističkim dizajnom), a ne u laboratorijima s dobro raspoređenim grupama pacijenata.
EUROPSKI ZAKONI O PSIHOTERAPIJI trebali bi inzistirati na PRIHVAĆANJU ŠIROKOG SPEKTRA DIZAJNA ISTRAŽIVANJA ZA ZNANSTVENO VREDNOVANJE, koji su prikladni za specifičan proces psihoterapije tj. interakcije između terapeuta i klijenta kao ko-kreacije procesa iscjeljenja.
[1] Kriz, J. (2014.) Koliko je očigledno zasnivati znanost na dokazima? O dobrom konceptu – i njegovoj zloupotrebi. (Wie evident ist Evidenzbasierung? Über ein gutes Konzept – und seine missbräuchliche Verwendung.) u: S. Sulz (izd.), Psihoterapija je više od znanosti. Je li izvanredna stručnost ugrožena reformom? (Psychotherapie ist mehr als eine Wissenschaft. Ist hervorragendes Expertentum durch die Reform gefährdet?) (str. 154–185). München: CIP
[2] Wampold B, Imel. Z.E. (2015): Velika psihoterapijska debata, 2. izdanje. (The Great Psychotherapy Debate. 2nd edition.) London, Routledge